vaše (moto) priče

[wulfy]

Ajde i jedna ovakva tema. Dakle, napišite neku priču, u kojoj glavnu ili sporednu ulogu ima motocikl.

[wulfy]

Pošto sam otvorio temu, počinjem prvi

ĐAVOLAK

Italija. Zemlja strasti, lijepih žena, brzih i egzotičnih automobila.Lamborghini, Ferrari, Bugati, De Tomaso i tako dalje. U Italiji živi i jedan osamnaestogodišnjak po imenu Lućiano. On nema tako lijepo mišljenje o Italiji, valjda zato što živi tamo. Nikad nije bio neki naročit učenik. Eto ima osamnaest godina, a ništa ne uči, radi kao pomoćnik u pošti. Ah da, i sanja o tome da vozi Ferari. Ništa neobično, ima na hiljade takvih kao što je Lućiano. Ali, nebičan je splet događaja koji mu se desio jednog dana. Prijavljen je kvar na telefonskim instalacijama u jednoj kući na periferiji grada, i to pred kraj radnog vremena. Šef je održao Lućianu govor o tome kako je on već mnogo toga uradio u firmi, imaju oni poverenja u njega, da može taj posao samostalno da obavi. Ide da obavi taj posao jer imaju poverenja u njega, a ostali će kućama. Da, on je najmlađi.
Sio je u svoju raspalu Fiat Pandu. Motor je malo kašljucnuo, i auto se zakotrljalo prema datoj adresi. To je bila jedna ogromna kuća sa još većim dvorištem. U dvorištu je parkiran Mercedes S 500 i BMW 528i. To je Lućiana iznerviralo. I to su mi neki Italijanski bogataši, a kupuju Njemački auto, pored Maseratija ili Lanće. Besan zbog posla, parkiranih automobila i ko zna čega sve, zazvonio je na vrata. I onda muk. Vrata mu je otvorila žena od nekih četrdesetak godina koja je izgledala, kratko rečeno, fenomenalno.
-Ja sam došao kod gospođe Frančesko.
-Ja sam, posluga ima slobodan dan.
-Dali su mi vašu adresu, valjda zbog nekih neispravnih telefona.
-Jeste. Konačno, čekam vas deset dana. Hajde za mnom.
Da li zbog para, ili prirode, ili, nije važno, godine se na njoj ne primećuju. Išao je iza nje i gledao je. Gledao je i divio joj se. Ženio bi je. Ušli su u garažu. Garaža? Ne, to je bila ogromna prostorija od nekih dvjesto kvadratnih metara.
-Ovdje moj muž provodi dosta vremena, a telefon u ovoj prostoriji ne radi.
Ništa, ništa nije progovorio, samo je gledao. Žena pogleda u mladića.
-Šta je bilo, šta ti je?
-Ovaj auto.
-Šta sa njim?
-To je Ferari F355 berlineta, samo dva sedišta – dovoljno za uživanje. Motor odmah iza leđa, postavljen u sredini, zapremine od 3.496 kubika i ostvaruje 375 konja pri 8.250 obrtaja u minuti. Do stotke ovom autiću je potrebno oko 4,7 sekunde, a može da ide preko trista kilometara na sat.
-Otkud toliko toga znaš?
-Taj auto, to je moj san, moja želja, moja strast.
-Auto je moj, i ne znam toliko podataka o njemu koliko ti znaš.
-Greota.
-Možda. Telefon je tamo, TK ormar ovdje. Čujem telefon u kući, ostavljam te da radiš.
Ode. Ode, a on je gledao za njom. Kakva gracioznost u hodu. Ipak je to daleko za njega. Ali ostaje mu nešto, a to je prezir. Zašto ih ne bi prezirao, zašto? Zato što oni imaju a on nema. A zašto da traži izgovor? Jednostavno, zato. Otvorio je TK ormar. E, glupih li bogataša, jednostavno žica od telefonskog kabla nije bila dobro stegnuta i kabal se otkačio. To je prekinulo telefonsku liniju. Dva pokreta i gotovo. Sada da proba da li telefon radi.
On je možda i pristojan mladić, možda ne voli da prisluškuje tuđe telefonske razgovore. Ali radio je svoj posao. Digao je slušalicu i čuo ženki glas kako viče:
-... zadržavaš se još pet dana. Kako, pa nema te mjesec dana. Uželjela sam te se, a ti tako hladan prema meni. Kao da si daleko, mogao si doći bar za vikend.
-Evo, pet dana.
-Pet po pet, ne mogu više, je li čuješ, ne mogu više.
-Smiri se.
-Da se smirim!?! Kako, kad znaš dobro da mogu da se smirim samo uz tebe. Ne podnosim telefon, dolazi, molim te.
-Za pet dana, znaš poslovi su se ote...
Žena je spustila slušalicu. Lućiano je konstatovao da je sa telefonom sada sve u redu. Da napiše račun i da ode, eto. Opet se ona pojavila.
-Može li to da se popravi?
-Može.
-Ako napraviš to kako treba dobićeš bakšiš o kakvom nisi ni sanjao.
Pogledao ju je opet. Kakav izazovan stav. Šta mu to radi, pa on ima samo osamnaest godina. Sada mu se činila još ljepšom i izazovnijom.
-Napravljeno je, fukcioniše besprekorno.
-Sigurno?
-Sasvim.
-Dođi da uzmeš bakšiš.
Prišao je. Noge su mu klecale. Osjećao se tako nesigurnim. Šta, ali šta je ona bila za njega? Rukom se oslonila na jedan mali stočić. Izgledala je još izazovnije.
-U ovom stolu su ključevi i papiri od Ferarija, tvoji su.
-Ali...
-To mi je muž poklonio, imam svoje razloge zašto ga više ne želim.
-Ipak, da nije previše?
-Ako nećeš ti, ima ko hoće, ali, vidim, ti znaš šta je ovo.
-U redu, otvorite mi vrata od garaže, odoh.
Uzeo je ključeve. Pogledao je još jedanput ženu. Sada definitivno više nije toliko interesantna. Pa tu je Ferari. Sio je. Upalio mašinu. Adrenalin. Koliko ga samo ima? Vrata garaže su bila otvorena. Dao je gas. Adrenalin, opet. Ubacio je u prvu, pustio kvačilo, točkovi zacvileše, i auto krenu munjevito kao katapultiran. Nije napisao račun. Nema veze, platiće to iz svog đepa, on časti. Pa on je taj koji ima Ferari.

Izašao je na put. Noga oteža na gasu. Kazaljka obrtometra skoči na sedam hiljada obrtaja.
-Ne sanjam, definitivno ne sanjam. Da sanjam ova buka, prijatna buka motora bi me probudila.
Auto je već išao 140 kilometara na sat. Lijeva krivina. Sve bliže i bliže. Odjednom, jednim odlučnim pokretom prebaci u manju brzinu. Mašina iza leđa zagrme. Odlučan stisak na pedalu kočnice. Motanje volana lijevo. Naglo pritiskanje pedale gasa. Kazaljka obrtometra skoči na osam hiljada obrtaja. Rep automobila iskoči iz zadate putanje. Motanje volana desno. Auto prođe kroz krivinu uz samu ivicu bankine. Pravac. Auto je već išao 160 kilometara na sat. Da, to je ono što želi. Da poseduje ovako nešto. Nešto ovako ubojito. Hej, njemu se životni san ostvario sa osamnaest godina. Auto je već išao 180 kilometara na sat. Pa njemu ništa više nije potrebno. To je to. Auto je već išao 200 kilometara na sat. Kada samo pokaže kolegama šta on ima.
Odjednom, noge su počele da mu nestaju. Lijepo i jasno je vidio pedale, sjedište. Počeo je da postaje proziran. Sada su počele da mu nestaju ruke. Šta se, dođavola, dešava? Auto je već išao 220 kilometara na sat. Sada mu je glava prešla na suvozačku poziciju. Počeo je da se pojavljuje i ostatak tijela. Ruke, noge, torzo. Auto je i dalje išlo, volan je nepogrešivo sledio krivine. Šta bi, transplatacija? Ovo je suviše uvrnuto! Čudan je to bio dan za Lućiana. Na pedali gasa pojavi se cipela, potom se pojaviše fine kožne pantalone. Sasvim logično !!! pojavi se potom košulja i kožni sako. Iz rukava kožnog sakoa pojaviše se potom kožne rukavice koje čvrsto držaše volan. Konačno iz okovratnika poče da se pojavljuje glava. Lijep mladić. Duge, guste, crne kose. Prodorne zelene oči bile su najupečatljivije na njemu. Pogleda Lućiana.
-Zdravo.
-Zdravo.
-Volim kožu, a i uz ovakav auto ide nešto elegatno.
-Da.
-Evo ga ide 240 kilometara na sat.
-Ko si, dođavola, ti?
-Ha ha ha ha ha ha, dođavola, ha ha ha, interesuje te ko sam ja?
-Da.
-Ja sam đavo.
Tišina. Čuo se samo reski zvuk motora. Auto je brzo savladavao put. Došli su do brdovitog terena. Put je bio pun oštrih krivina, tunela, mostova, prevoja... Čas bi sa lijeve strane puta bila provalija, a sa desne strane visoka stjena, čas obrnuto. Ponekad bi put ''rezao'' po borovoj šumi, što je izgledalo kao prolazak kroz zeleni tunel. Automobil je sa lakoćom preticao ostale učesnike u saobraćaju. Vjerovatno je bio najbrži objekat na cesti. Konačno, dugu tišinu prekide Lućiano.
-Pa dobro. Idemo li mi negdje, ili onako, samo isprobavaš auto?
-Idemo.
-Đe?
-Idemo ka tvojoj želji, valjda ćemo sa ovakvim autom brzo stići.
-A đe je moja želja, šta je to?
-Ja ti kažem... i onda pokvarim svu draž igre.
-Igre?
-Da, ja ne bi ni dolazio da me ti nisi zvao.
-A zašto sam te zvao?
-Zato što ti misli nisu slobodne, zato što do kraja ne slijediš svoju strast, svoje emocije.
Lućiano uzdahnu i zavali se u sjedište. Potom smješak na licu. Pogleda prema đavolu. Đavo se usresredio na vožnju. Sada Lućiano napravi zlobni smiješak, potom skide lančić na kojem se nalazi srebrni krst. Uze krst i pruži ga prema đavolu. Đavo se okrete.
-Šta radiš?
-Zar ti... ovaj... znaš već?
-Šta treba da znam?
-Pa krst... đavo... tako to.
-A to, bapske priče.
Potom đavo lijevom rukom zgrabi krst, stavi ga oko vrata.
-Ne stoji mi fino?
-Ne
-Skinu ću ga.
-Ti ipak nisi đavo.
-Jesam.
-Pa kako onda?
-Zašto vi ljudi imate pogrešnu predstavu o đavolu?
-Pa, reci...
-Ovo mi je najteže od svega, objašnjavati.
-Reci...
-Đavo, kao prvo nije biće suprostavljeno bogu. Bog jeste jedan jedini...
-Pa, ko si?
-Đavo.
-Kako?
-Đavo, to je emocija, ljudska emocija. I samo od toga zavisi moja snaga. Pazi se kako usmeruješ svoje emocije, vezano za to: strahove, želje i tako dalje... Ovo mi je dosadno.
-Znači, pozvala te je moja emocija?
-Da, ali ne emocija kao takva, već to što nisi spreman da je ispuniš do kraja.
-Kakvog kraja?
-To ti bolje znaš od mene, mada još uvjek nisi svesan toga.
-Koja moja emocija?
-Ovaj automobil, ti si sa osamnaest godina ostvario svoj životni san. To nekima ne uspjeva čitavog života, iako imaju ljepše i bolje snove. Normalno, tu je ogromna emocija, strast, i sve što ide uz to.
-Kako?
-Životno ispunjenje, shvataš?
-Ne.
-Shvatičeš.
-Zašto đavo?
-To je đavo. Izbaci svo zlo iz sebe. Pomoćiću ti. Dakle, šta želiš?
-Ne znam.
-Znaš, ali nećeš da priznaš.
-Zbrka mi je u glavi.
-Rasčisti je.
-Kakav dan.
-Moraćemo da svratimo na benzinsku pumpu, gorivo je pri kraju.
Kako je to izgovorio, sa desne strane puta ukaza se bezinska pumpa. Kazaljka obrtometra se počela spuštati. Pa ponovo poskoči kod šaltanja u nižu brzinu. Auto se smiri. Đavo izađe uz auta. Pozva radnika na benziskoj pupi.
-Napuni ga do vrha.
-Uredu.
-Mogu li se ođe kupiti cigare?
-Unutra.
-Hvala.
Lućiano je sve posmatrao, a misli, misli su išle nevjerovatnom brzinom. Čudan dan. Za đavola možda sasvim običan, ali za njega čudan. Đavoli se ne provode loše. Odjednom spazi ključeve u bravi. Skočio je na vozačevo mjesto. Kresnuo mašinu. Ubacio u prvu. Gas do daske. Crijevo od goriva ispade. Prskalo je na sve strane. U retrovizoru je video kako đavo izlazi iz prodavnice. Bezinska pumpa je u retovizoru postajala je sve manja i manja. Auto je već išao 120 kilometara na sat.
Đavo je mirno pogledao za automobilom. Pripalio cigaru. Bacio upaljeni upaljač prema crijevu sa gorivom. Eksplozija. Jedna, pa druga. Vatra. Lućiano je čuo, a u retrovizoru video eksploziju. Za njim je gorelo. On se osetio sigurnim, auto se brzo udaljavalo od pumpe u plamenu. Auto je već išao 160 kilometara na sat. Ostao je na vozačkom mjestu, đavo se pojavio na suvozačkom sjedištu. Uvukao je duboko dim od cigarete a zatim ga lagano izbacivao iz svojih pluća. Lučiano je i dalje vozio. Auto je već išao 180 kilometara na sat. Potom je stavio cigaretu ispred očiju i gledao u nju. Pogled je bio nekako nježan, pun ljubavi, reklo bi se.
-Volim ovo, grije, ispunjava. Za momenat postaje dio tebe, a onda se gubi. Tražiš još. I tako sve u krug. Nigdje nisi došao, nisi ni krenuo. A opet si ispunjen. Hoćeš ti jednu cigaru?
-Ne.
-Zašto?
-Ne pušim.
-Šteta. A jesi li probao?
-Ne.
-Onda ne znaš o čemu sam maloprije pričao?
-Ne.
-Pa, uglavnom sam srao. Voliš li sranja?
-Ne.
-Lijepo je to od tebe što stalno govoriš: ne.
-Da.
-Znaš li zašto sada ti voziš, a ne ja?
-Ne.
-Pa zato što si korak bliže svojim emocijama, osjećaš li to?
-Ne.
-Dao sam ti da voziš zato da bi se ti osetio slobodnije. Kakav je osjećaj za volanom?
-Fin.
-Prije si više pričao, šta je sa tobom, što si ćutljiv?
-Šta si ono uradio?
-Koje?
-Sa benziskom pumpom.
-A, to.
-Da, to.
-Ispunio sam jednu tvoju želju.
-Koju moju želju?
-Zar nisi oduvjek želio da gori za tobom?
-Da, ali...
-Ja sam samo učinio da to bude i u bukvalnom smislu. Slobodno nagazi.
Auto je već išao 200 kilometara na sat. Lućiano se opustio. On je ipak taj koji drži kontrolu. Valjda. Đavo je i dalje pušio. Lućiano ga pogleda, đavo se osvrte i baci cigaru kroz prozor. Onda se đavo zavali u sjedište i progovori:
-Vidiš, djeluje.
-Šta djeluje?
-Pogledao si me pogledom nepušača, i ja sam izbacio cigaru. Samo treba da kristalizuješ svoje želje.
-Stvarno si zbog toga izbacio cigaru?
-Ne, ali poslužilo je kao dobar primjer.
-Može li neki drugi primjer?
-Reci.
-Želeo bih da nestaneš, dugo si mi pravio društvo.
-To je bar lako, samo treba da slediš svoje emocije, ali do kraja, čisto, bez foliranja. Treba li da ti ponavljam priču ili si zapamtio?
-Zapamtio sam.
-Dakle hoćeš li da me se otarasiš?
Auto je već išao 220 kilometara na sat. Sada je Lućiano bio smiren, hladnokrvan.
-Imam par pitanja za tebe.
-Pitaj, đavo je uvjek otvoren za komunikaciju.
-Imaš li često ovakvih, je li pravilno rečeno, poslića?
-Može tako da se kaže.
-Pa, imaš li?
-Ljudske emocije su raznovrsne. Možeš li da pretpostaviš?
-Sto ljudi, sto ćudi.
-Ne baš. Naiđe se i na ponekog bez emocija, praznog. A i to se čovjekom zove. Ali je zato neko preemotivan.
-Nije dosadno?
-Može li ljudska emocija biti dosadna?
-Imate li odmora?
-Odmora? Kakvog odmora, ovaj posao je igra, igra sa ljudima. Pođi u ludnicu.
-Imate li nekog šefa?
-Ti izgleda nisi shvatio šta je đavo.
-Misliš: Đavo nije biće suprostavljeno bogu... i tako to, ta priča.
-Da.
-Znači da ipak imate ograničenja.
-Ne bih rekao da imamo.
-Ako je neko iskren sa svojim emocijama?
-Toga nema baš i previše.
-Misliš.
-Siguran sam da nem...
Đavo je ispario sa suvozačkog mijesta. Auto je već išao 240 kilometara na sat. Lućiano je ostao sam sa svojiim mislima. Sve mu je dolazilo, bez neke velike zbrke. Prosto, sve se ređalo po redu. Emocija. Životni san. Strast. Opet emocija. Životno ispunjenje. Sve je tu. Nabijeno. Samo treba pustiti napolje, poput erupcije. Auto je već išao 260 kilometara na sat. I sve odjednom. Iskreno do kraja. Kraja? Auto je već išao 280 kilometara na sat. Sada je bio totalno opušten, sjedinio se sa automobilom. Koliko ovom autiću treba do trista? Približavala se blaga desna krivina. Auto je već išao 300 kilometara na sat. Krivina. Automobil nastavlja pravo. Čuo se samo siloviti tresak. Automobil se razleteo na sve moguće strane. Stene pored puta su izdržale. I dalje tamo stoje. Opominju? Zašto? Dijelovi automobila su raščiščeni, krivina je takva kava jeste. Šta tu ima mnogo da se kaže.

Možemo, možda, da kažemo nešto kao epilog. Klara je bila ćerka bogatih roditelja. Jedinica. Moglo bi da se kaže da je imala sve što poželi. Ne baš sve. Sedamnest godina joj je tek. Motori, motori su joj opsesija. Voli te monstrume na dva točka. Aprila, Dukati, Honda, Suzuki,... Ne čopere ili trome motore, poput recimo Harli Dejvisona, već brze navijene sportske mašine koje jure preko trista na sat. Zujalice. Tako ih ona voli zvati. Sa ocem redovno kupuje raznorazne motociklističke časopise. U tome joj i dani prolaze. Društvo? Gluposti, ko zna toliko o motorima da bi mogao pričati sa njom.
Danas joj je rođendan. Puni osamnaest godina. Otac ju je probudio.
-Dobro jutro.
-Dobro jutro.
-Kako si jutros?
-Uglavnom fino raspoložena
-To je dobro, spremi se, pa da doručkuješ.
Je li moguće da se nije setio? Osamnaest godina, to je nešto. Ušla je u kupatilo. Obavila sve što treba. Znate, umivanje, pranje zuba i tako dalje, da sada ne opisujem. Uglavnom, izašla je iz kupatila. Dočekao ju je otac.
-Bolje obuci one kožne pantalone.
-Zašto?
-Fino ti stoje, a i praktičnije su.
-Vodiš li me to neđe na tvojoj Hondi?
-Možda.
Pošla je da se presvuče. Voljela je sa ocem da krstari kroz grad. Otac bi joj poneki put dao da vozi. Tada bi joj dan bio ispunjen. Bili su to retki trenuci, ali svakako mnogo značajni. Uzela je i jaknu, znala je da će joj trebati. Vožnja prije doručka. Jeste. Izašla je sa ocem iz kuće. Krenula je prema Hondi, i onda stade. Otac je prišao.
-Šta je, Klara?
-Pogledaj.
-Ovo.
-Ovo? ''Ovo'' je Suzuki RF 900 RS2, limitiran broj primeraka, fantazija na drumu.
-Jeste. Srećan rođendan, tvoj je.
Ostala je bez teksta. Otac je zajahao svoju Hondu i odjurio svojim putem. Ona je ostala kraj Suzukija. Prvo ga je posmatrala, upijajući sve linije. Onda, sasvim lagano, jagodicama prstiju dotakla je rezervoar. Kao da se bojala da će sve od jednog grubog pokreta da se rasprši. Ili mu je jednostavno prilazila sa puno ljubavi. Prsti sa rezervoara se spustiše na sic. Drugom rukom je dodirivala instrumente, i tu su bili ključevi, utaknuti u bravu. Naslonila je uho na rezervoar, kao da osluškuje metal. Onda ga je zajahala, obukla jaknu, kresnula mašinu. Mašina je ispuštala dobro poznati reski zvuk. Odvrnula je gas, pa ga puštala. I tako nekoliko puta. Obožavala je taj osećaj snage između njenih nogu. Ponovo se mašina zavrtela do crvenog polja. Bojala se da krene. Uživala je u ovoj predigri vožnje. Onda se pored motora pojavio – Lućiano. Izgleda da je nekim čudom prošao bez ogrebotine u onom sudaru. Lice mu je i dalje isto, samo što je bio obučen u kožu. Đavolska moda?
-Zdravo.
-Zdravo.
-Fina igračka.
-Jeste, i moja je.
-Mora da je to divan osećaj.
-Jeste.
-Imao sam i ja jedan sličan.
-Okej, kada ti to kažeš, ja sam Klara.
-A ja sam ostvarenje tvojih želja.
-Vau.
Potom je prišao i sio iza nje. Klara se osvrnu.
-Hej, šta to radiš?
-Umiješ li ti ovo da voziš?
-Znam, ali šta ćeš ti tu?
-Pa da se provozamo.
-Otkuda ti to pravo?
-Pa rekao sam ti: ja sam...
-... ostvarenje mojih želja?
-Da.
-Previše si ti siguran u sebe.
-Ja bih samo da se provozam na ovoj moćnoj igrački, to je ipak Suzuki RF 900 RS2. Ne možeš ga svaki dan sresti.
-Motor te interesuje?
-Pa, zašto ne.
-Okej drži se, sada ćeš da vidiš šta je vožnja.
-Ima da letimo?
-Nego što.
Motor je jurno. Probijao se kroz gratske ulice nevjerovatnom brzinom. Između automobila, po trotoaru, kao na video igrici. Video igrici! Koliko života ima? To nije važno, važan je adrenalin. On se držao za nju, bio je opušten. Ona je vozila sve više i više ''na ivici''. Usporiše.
-Kako ti se čini?
-Ljuta mašina.
-Nego što.
-Dobro se snalaziš sa njom.
-To je ono što volim. Ko si ti?
-Ja sam tvoja emocija...
-Zašto si toliko siguran da mi se sviđaš?
-Na emocija vezana za mene, već za motor.
-Molim.
-Ja sam došao samo da ti pomognem da je usmjeriš onako kako ti želiš, nego, hajde da vidimo koliko ova stvarčica stvarno može da ide brzo...

[pOp]

wulfy tebi bas dosadno masa , a ?

[LION]

cim je wulfy poceo sa pricama,velika se kriza sprema da su putopisi i slike,pa ajde,ali price.....zabrinjavajuce druze wulfy oces li da ti ugradim ozvucenje,da slusas laganice muziku dok pises ovolike price

[Ichko]

Ja bi sasu laFa banovao zbog reklamiranja svoje djelatnosti i off topica ...


Prica :

Ide perica ulicom, vozi biciklo (sa nekim motorom - ovo je dogradjeno kako bi mogo da izadje na NLB) i pukne mu guma, mrco sto ce, stane , vidi pukla guma i pop*cki totalno.... KRAJ PRVOG DIJELA

[LION]

u,bas duga prica skrati malo