Tako ja prijateljima nekog dana kažem hajdemo mi na more za vikend sa motorima.
Al ne po cesti nego offroad, što više može samo ravno, ma da je to brdo ili šuma ispred nas... Svi za akciju naravno. Odlučili da idemo na put lightweight, zanči bez šatora i osale kemp krame, al kampirat čemo. Uzeli smo sa sobom samo neke plahte iz platna, špagu spalku i sekiru, za ostalo čemo se snači.
Pre odlazka ja nastavim GPS da se štoviše kloni cesta, dao mu da uzme najkrači put, koji je naravno i najravniji, i dao mu ukaz da smo pešadija. Tako nas GPS, na kojem imam topografske karte Slovenije (kde je urisana uskoro svaka pasja staza, da li je prehodno ili nije več godinama) vodio kroz svaku moguču stazu. Biu je to put od Ljubljane do Slavnika (visoko brdo pored mora) Sa autom bi po najbržem putu potrošio otprilike sat i pola za tu relaciju. Mi smo našim ravnom i najkračem linijom (valjda nije to najbolji/najbrži put) potošili 8 sati.
E tako je to bilo u slikama
Prvo jutro na skupljanju u Ljubljani u 8.30 sati mi več srebamo kao svaki junak ovu Cedevitu
Po nekoliko od sat vremena mi dođemo izvan Ljubljane i u šumi več nevolje, valjda baš one koje smo tako željno tražili
Za osječaj kako je duboko motor pogledajte momka i u kojoj razini mu je motor, jer nije to minimoto pored njega a i on nema baš 3 metara
Svi ono traže bolji put a meni se oči zablistale naravno da idemo pokušat kako ovdje ide...
Al malo sam se prevario jer je blato bilo tako gusto i ljeplivo, da motor nije imao dovoljno snage da se izvadi, trebalo nam uže i 3 prijatlja da povuče a ja na fullgas, utgli jedno uže, i tako na kraju nekako izvadili ga drugim znažniji užetom.
Sljedilo je još nekih kalvarija koje nisu pofotkane, vozili kroz neke sjajne staze i šume...
U toj dolini i u toj zgrađi do 1970 godine pekli su cigle iz gline, ima i neki tunel, koji je služio za pečenje gline. Sve je to ispod ove zgrađe.
A nekoliko godina kasnije snimili su ovdje i vojnički film "The Cross of Iron", koji sam poslije pogledao i baš je dobar.
Vozimo mi več oko 6-7 sati, bilo nekih teških terena a i ovaj klanac jači je nego izgleda a skale su ko stepenice, bili mi več jako iscrpljeni, pa kad več na podu od pada, zašto nebi i malo odmorio, pa se međutim skupim i pokupimo motor iz poda.
Tako mi u 5 sati popodne došli do Slavnika, kojeg smo napali iz hrbta, kdje je stmije i slabiji je put, jer dobrim putem vozit nije nam bilo pravi smisao svega.
Popili mi pivo, odmorili se, malo pojeli kobasice i tako, a onda odlučili , da pronađemo neko osamljeno mesto u šumi kde možemo prenočit.
Našli mi ovu jasu među grmljem, koji nam je bio vjetarna zaštita, a bilo je i mnogo drobnog ljesa koji možemo koristit za izgradnju logora...
Uz pomoč sjekire, špage i platna zajedan sat sve smo primremili, gorjela je vatra i več smo pekli kobasice, cjugali i raspričali se.
Preko noči, svako je pomalo naložio na vatru, kjad si baš išao piškit ili nešto i tako se uz vatru u našim primitivnim šatorima ugodno odmorili.
Ujutro pripremili si nešto iz konzerve i nešto toplo pojeli da nas podine u dan željni novih avantura.
Tako mi malo vozili planinom Vremščice
A pronašli smo i neke prijatelje. Baš u trenu kad nas neka djevojka u prolazu fotografirala, rekao je njen otac, kad na s gledao: nisam siguran ko je največji...
A bilo je vremena da idemo prema kuči pa smo se morali poslovit od naših prijatelja i iči kuči.
Bio je to sjajan provod i nešto takvo sigurno čemo ponovit sljedeče godine.
