Da nastavim dakle... Dok italijanska scuderia pali mašine i kreće, ja pokušavam da dođem sebi, da se presaberem šta mogu da uradim. Kako mi u mozak jedna za drugom pristižu informacije koje su posledice gubitka kofera tako mi mrak na oči pada!!! Penjem se na motor i u polubunilu vozim po cetinjskim ulicama kuda sam prolazio valjda nadajući se da je neđe tu... pored puta... sve one ljude što sjede po kafanah cetinskijeh gledam očekivajući... sad će neko da ustane i da me dozove pitajući.... da tebi ne ispade kofer sa motora... Naravno, to se ne dešava nego za uzvrat dobijam karakteristične poglede dok me prate kako po stoti put prolazim istom ulicom... Svjestsan sam da kako minuti prolaze da su sve manje šanse da ga pronađem. U tom trenutku se prisjećam onog prokletog ležećeg policajca prema Bajicama.... 100% mi je tu ispao, kad sam preletio preko njega!!1 Jurim tamo, i motam se lijevo desno... ali kofera nema... Gubim nadu, živce, strpljenje... Kroz glavu mi prolazi... Ne mogu da vjerujem koliki sam baksuz!!! Ima naravno i gorih stvari koje čovjeku mogu da se dese, ali da izgubiš novčanik sa konplet dokumentima i karticama zajedno sa pola ključeva koje imam... pa to bi vjerovatno bilo pri vrhu liste užasa koji mogu da te zadese na putu! Ne preostaje mi ništa bez da krenem nazad prema Drezni, poslednjem mjestu gdje sam bio a da znam sigurno da je kofer bio na motoru. Znam da su šanse da ga pronađem minimalne, ili je u međuvremenu neko naišao i pokupio ga. ili je strknuo negdje sa strane u one zdrće đe ga ni psima tragačima nebi pronašao! Vozim nazad istim onim do prije sat vremena fenomenalnim putem, sad su mi sve to jebene drkoče, ajlovine i urvine!!! Ko zna kud je mogao da srkne, možda je pod put neđe? Počinjem da očajavam... nalazim se na granici ili da povratim od muke ili da se isplačem od jada.... Ali moram se vratiti do Drezne, ne zato što vjerujem da ću pronaći kofer, već čisto da ispoštujem to, da nebi kasnije pomislio.... trebao sam se vratiti... Nedje na pola puta, razmišljajući o karticama koje su u novčaniku.... kažem sebi... ma i onako imaju čip... ali onda se prisjećam da u istom novčaniku držim papirić sa upisanom pinovima, jer mi je crnjak da to pamtim... kad ih već ne koristim svakodnevno... AAaaaauuuu... panično pokušavam da dođem do nekog broja telefona đe bih mogao da ih blokiram!!! Još je jebena nedjelja!!! 15 min. zivkanja i na kraju uspijevam da blokiram kartice.... Nastavljam da vozim i dolazim u Dreznu, pred onu istu kafanu đe su Katunjani u međuvremenu okrenuli još nekoliko tura sa pivom... kako ja stajem zabava se prekida i ja objašnjavam odkud ja opet tu... rekoh... izgubih onu prokletu bašetu sa motora... da je nije donosio ko??? Odgovara gazda-konobar (onaj dva u jedan) Ne! nego ajde ti šedi da popiješ nešto... nemo se nervirat!
Zahvalih se i okrenuh nazad prema Cetinju. Sad mi je nekako već lakše... pomirio sam se sa tim da je izgubljen kofer, i razmišljam o konkretnim stvarima... Ne mogu da vjerujem da ću ko zmija morati da se uvlačim u stan kroz prozor, da ću napornog vlasnika zgrade morati da zovem za daljinac od garaže, i pare moram da zajmim.. pih.... E presjednu mi ono zadovoljstvo od jutros... Dolazim na Cetinje, odlučujem da odmah pođem u policiju da prijavim gubitak dokumenata, da ne bude da saznam sjutra kako sam žiriro na 100 000 eura nekome! Pred stanicom nekoliko oduzetih motora... i ovo su neki maleri pomisljam... pogled kroz okno šaltera, u onoj prdari sjede dvojica... nazvah dobar dan. Dobra ti sreća! Rekoh... imam da prijavim neke izgubljene stvari! A što si izbubio!? Rekoh... ma kofer sa motora... Kad jedan od njih zaučinje... a da ti nijesi... pa me prozva po prezimenu!!!! Prva misao... odkud me ovaj zna, a u sledećoj milisekundi druga.... pronašli su ga!!!!
kaže polismen... Našli su ti kufer ovi iz vatrogasne neđe na magisstralu... zvao je Janković taj i taj... kofer te čeka kod vatrogasaca! 
Kao sto sam sat-dva ranije iz faze ekstaze u sekundi presao u očaj... tako me sad... ma ko da me sunce ogrija! 
Ispostavlja se da su se zubci na jeftinom kineskom koferu polomili prilikom onog skoka na ležećem, tako da je ostao da se drži samo na bravici.... 200 metara dalje i ona je popustila i tu sam ostao bez njega... odmah iza mene naiđoše vatrogasci sa ladom, pola države su alarmirali da dođu do mene... ljudi, kunem ti se! Pošto sam uzeo svoje stvari, i o jadu se zabavio dok ih nisam častio, pošto nijesu htjeli ništa da uzmu... Krećem prema Rijeci C. starim putem, radostan što ima još uvijek poštenih ljudi, i zahvalan Bogu što me put njih nanese! 
