Dalje putovanje nastavljamo prema Calafat-u. Grad koji se nalazi na obali Dunava. Dunav je ustvai prirodna granica sa Bugarskom. Tu je trebalo da pređemo u Bugarsku, grad Vidin. Prelazak je trebalo da bude preko mosta.


Ali se nešto na njemu radilo, pa je jedina opcija bilo preko vode, brodom. Silazimo na granični prelaz, kontrola, sve ok. Kupujemo karte za brod po 6 eura je karta, i idemo da čekamo.

Evoga dolazi

Kad su sve istovarili, počeli su nešto da sređuju brod. Rekoše za sat krećemo.


Nakon popravke, upališe i odoše!!!
Čeka se drugi. Koji je bio masu ljepši.

Vjerovali ili ne ovi svi kamioni se na brodu okreću. Na taj način ih tovare. Stim što im kvase pod točkove kako bi okretanje bilo lakše.

I tako mi ojdosmo za Bugarsku.
Kako smo izgubili mnogo vremena na ovom prelazu, kamp nije bila opcija. Vozimo do Montane, pa tamo tražimo smještaj. Nalazimo Hotel Montanu. Dobre sobe za po 12,50 eura. Sve pet. Imaju i parking za motore u dvorište.

Montana je mali grad, koji ima nekoliko jezera u okolini. Djeluje fino i skromno. Uveče skoro da nije nikoga bilo na ulicama. Ujutro vozimo doma. Idemo na Dimitrovgrad, Leskovac, Prokuplje, Kuršumlija, Raška, Novi Pazar, dalje znate.

Malo smo promašili skretanje, pa smo neplanirano došli do blizu Sofije. Ali za inat nismo svraćali. Sve do same granice sa Srbijom, nema table za nju ili neki grad u njoj. Taj dio puta je samo magistrala potpuno prava. I osim malo peglanja od strane bugarskog policajca, nije bilo ništa vrijedno pomena, do Leskovca.


U Leskovac smo svratili u restoran CAP CAP koji drži kolega bajker. Nije ga bilo, ali je naslednik bio tu. Odlično ručasmo, i gas za CG.

Nekako smo pošli nekim putem oko Kopaonika. Prema nekoj banji. Kad smo pitali u Kuršumliji, rekoše da je to tuda. Ali nije bio baš neki put. Naiđosmo i na makadam. Meni bješe ok, mada se i Milan odlično snaša, iako nije do tad.