Teške mašine, često uz pratnju glasnog rokenrola, mnogo crne kože, žestoka grmljavina kilometrima daleko koja uzburkava adrenalin više od bilo kojeg uzbuđenja… Čelični konji sa devet života pobedili su vreme, predrasude, društvene stege, metalne rivale, saobraćajne propise, i već decenijama ponosno bruje drumovima širom sveta. Mistika koja hrani strasti za simbolom slobode i individualnosti opire se svakoj definiciji, a to zna svako ko je bar jednom osetio neopisivu moć dok je butinama stiskao metalne sapi mašine čiju energiju treba ukrotiti kao divljeg mustanga.
Početak prošlog veka doneo je društvu mnoge inovacije i napredak na svim poljima. Upravljanje novim čudima tehnike tadašnjem čoveku se činilo kao nama danas vožnja Enterprajza iz Zvezdanih staza. Genijalci i bosovi automobilske i moto industrije postajali su nacionalni heroji, a prava revolucija počela je kada je na bicikl ugrađen motor. Gotovo sve glomazne krstarice na dva točka rodile su se mnogo pre Drugog svetskog rata, bilo da je u pitanju američki ponos harli-dejvidson, japanski supermotori ili elegantni italijanski dvocilindraši. I svi su se od najobičnijih eksperimenata u dvorištima nadarenih klinaca postepeno pretvarali u divlje zveri, u važne statusne odrednice kojima su se dičile generacije, najopasnije pretnje konvencionalnosti i u pojam prestiža i kvaliteta.
Da su živa bića, harli, trijumf, dukati ili kavasaki bi se bez sumnje mogli nazvati ikonama veka i građanima sveta, a postali su i totemi kinematografije. Čudovišta teška preko 300kg, sa fascinantnim dizajnom i moćnom rikom, čine da se njihovi vlasnici osećaju buntovnicima, bili oni rok zvezde, glumci ili menadžeri multinacionalnih kompanija. Njihove istorije nisu samo povesti motocikala već i društvenih snaga koje su mašinama udahnule život i od njih stvorile kulturni fenomen. Na njima sede advokati, doktori, inženjeri, brokeri – sve sami ugledni i trezveni građani koji preko vikenda menjaju kožu, postaju anđeli pakla ili jahači vetra, i svojim opakim ljubimcima hrle na otvorene puteve i trkačke staze.
Za to vreme, žene ne pokazuju nimalo razumevanja za njihove divlje i neretko opasne strasti. Zabrinjava ih i sve veće zanimanje dece za brze motore, koji ne dele istu ljubav prema dvotočkašima jer im oni služe samo da bi ispali face u društvu. Moj suprug Dragan tom dukatiju posvećuje više pažnje nego meni. Zbog toga smo nekoliko puta bili pred razvodom, jer ne želim da me pozovu usred noći i kažu da ga je progutala vatra pošto se survao u provaliju. Srećom, ne vozi brzo… Ali, kad je naš maloletni sin bez pitanja upalio motor i dodao gas do 220 km na sat, bez kacige i ostale opreme, Dragan je prvo bio srećan što se vratio živ i zdrav, a onda mu raspalio nekoliko šamara i zabranio da ikad više sedne na motor.
Vratolomne trke, šibanje vetra i brzine svetlosti oduvek su bile omiljene mačo discipline, lepšem polu uglavnom nerazumljive i nepotrebne. Za trku s vremenom stvoreni su dukatiji, honde, kavasakiji, jamahe… S druge strane, harli se oslanja na bezazlenije skretanje pažnje laganim vozikanjem po okolini, dok njegov vlasnik nadmeno gleda napred, veličajući večnu drskost, suprotstavljanje svim pravilima, slobodu bez granica i, naravno, simfoniju iz auspuha koja ne može da se poredi ni sa kakvim drugim zvukom.
Šampioni motosporta tvrde da je fantastičan osećaj kad čovek ostane sam sa mašinom koja radi sve što joj kažeš, ali koja traži koncentraciju, jer greške teško prašta. Želja za narednom krivinom, planiranje gde je treba iseći koje traje koliko i treptaj oka, perfektno dodavanje gasa na izlazu…Ili ipak opuštena vožnja čisto da se vidi gde put završava, šta ima iza onog tamo brda?… Strastveni bajkeri među sobom se dele u, kako kažu, nekoliko falangi. Postoje foleri, članovi moćnih i opasnih bandi koje se uglavnom voze u kolima a motore koriste samo u grupi. Tu su i pozeri koji voze najskuplje i najglomaznije BMW i ostale hi-tech motore, ali ih nikad ne bi parkirali pored puta i proveli noć pod vedrim nebom.
Najomiljeniji su stari istetovirani rokeri na moćnim mašinama, harlijima ili čoperima, večiti divlji anđeli ponikli iz nižih socijalnih slojeva, koji praktikuju laganu vožnju, easy rider način života i uživaju u svemu što taj stil nosi. Prema njima se s jednakim poštovanjem odnose i posmatrači koji se dive njihovim hromiranim auspusima, šljaštećim felnama i izglancanim rezervoarima, i ostali učesnici u saobraćaju. Jer, oni znaju da se divlja samo u paklu, a da je na ovom svetu motor stvoren isključivo da bi se na njemu proveo život. Ride to live!
Postoji, nažalost, i kategorija zaljubljenika u superbrze dvotočkaše koje kolege nazivaju darovateljima organa. Tu spadaju agresivci ispod 40 godina, koji ulice doživljavaju kao piste i na svojim suzukijima ili jamahama jurcaju najmanje 200 na sat, zbog čega obično skončaju pod točkovima kamionima ili u nekom jarku. Oni nikad ne shvate suštinu vožnje.
Ali, sve ih spaja osećaj zajedništva, osećaj da im čitav svet pripada dok su u sedlu i da svi problemi ostaju u oblaku prašine iza njih. Neko to shvati u tinejdžerskom dobu, neko tek u sredovečnom. Malo je interesovanja koja tako intenzivno okupiraju različite ljude, iako motor kao prevozno sredstvo nije baš najoptimalnije u svakodnevnom životu. Vozi se zato što se voli, i zato što, kako reč moj prijatelj na početku priče, prva ljubav zaborava nema. I što ženu možeš lako da zameniš, ali kad ti motor priraste za srce zaklinješ mu se na večnu vernost.
Ja mislim da ce se svako sa foruma NLB pronaci u ovom textu
preuzeto sa http://www.menshealth.rs/lifestyle/6462-Sve-diraj.html" onclick="window.open(this.href);return false;
. Eeee, to je ljubav prema motorima. Znam to jer sam gledao trejler Avengers-a 
