Jaooo, kakav provod, hoću i jaaaaaa

Slowhand wrote:Jaooo, kakav provod, hoću i jaaaaaa

A kad ja zovem na vožnju neće niko

Bogomi si,Janko,za sve u pravu! Po aLsfatu se moze i kolima,no je izazov voziti off road! Nema sto no da se uzima chesova kroserica!

majstore, odlična avantura za koju treba imat znanje i m.u.d.a.
svaka čast!!

Zdravo, nadam se da vam se sviđa priča i fotke...
Kde sam ono prestao sa pričom, nismo još kod kraja.

Treči dan....

Ujutro ustajemo, neke ekipe malo su se štedjela zbog neugodno vrmena, kemp leži skoro na 1000metara nad morem, pa je več bilo hladno, a još je padala i kiša, pa je bilo svuda mokro i blatno, a bilo je još hladnije nego inače. Tako sam ja srečom obukao kišni kombinezon, pa me nije tako hladilo i nisam bio tako blatan i mokar unutra.
Pa tako rekli idemo u izi, da pokupimo taj dan koji lakši čekpojnt... a smo se zavarali...


Osvojimo ovo brdo, ali magla je tako gusta da se ja i Peter ponekad izgubili međusobno, jer smo se odaljili za previše metara i nismo se više vidjeli, tako ja ugasim motor i slušam kojim je "putem" išao, da mogu da ga lovim...

Tako mi mislili da upalimo ovaj krači i lakši put do sledječeg čekpojnta...
Počelo nizbrdo, jako to, mnogo blata a mi ovim teškim motorima... rekoh sebi, bolje da ovaj put vodi nekamo, jer ako je ovo mrtva ulica, najebali smo, nema šansi da po ovome globokom blatu, mogu da dožem uzbrdo, ne s ovim motorom...


Put je bio sve slabiji, ali kad znaš da nemožeš nazad, onda ideš naprijed i čekaš na boga, da ti pomogne...
A mi smo palili našu energiju, jer ovo nije kroserica, da bih jurio kroz, mi smo se jeb...


A 50 metara naprijed, totalni kraj puta!
Mi smo morali da okkrenemo motore i potrošili mnogo vremena, da smo se vratili kroz sve blato nazad na brdo i oko brda, drugim putem do sledečeg pojnta.
Ponekad pomislih da se nikad neču vratit... aaaa

Sledeči pojnt se nalazio na vrhu ovog brda, nekoliko od 400-500 metara više...
Bilo je sve razmočeno od previše kiše, nisam mogao da se penjem, nije bilo šansi...
Peter je pravi tekničar, šta sve je on sposoban odvoziti svojom teškom afrikom... vjerujte mi, divili bi se i vi.
Tako ja samo snimam a on pokušava, da se penje do pojnta.

Problem je več u prvim meterima, jer nije bilo placa za dobit brzinu...

Razmišlja on i gleda u ovo brdo...dobro oko ne promaši ni nekoliko lopata blata na boku motora

Nekoliko puta ja ga guram, pokušamo sve.. srečom imao sam vrh opreme ovaj skafandar, pa nije bilo brige, jer mi natrosio gnijučeg blata...

Tako on koristi diagonale i sve opcije, došao več do sredine brda, imao zagona, a u travi se skrivala lubanja-kost od neke krave ili konja, a zbog visoke trave nije se vidjela i tako on nabasao prvim točkom direkt u nju i sjebalo mu brzinu, zamalo da nije pao...


Pa smo odustali, jer se istrošili a bilo je preteško...

Na motoru ova lubanja, koja nam uzela čekpojnt, a pješke nismo htjeli, jer ako je to za osvojit motorom, to za nas nije moralna zmaga, pa odoh dalje.




Tako po vožnji kroz sjajan krajolik nekoliko vremena, pronađemo ovaj napušteni tunel, mnogo vredan čekpojnt. Bilo je malo strašno, ali ajde da provozimo kroz njega ak smo več ovdje. Mi tako malo plašno uvozimo, a nekdje u sredini malo se ujunačili, pa malo obrata, gasa, proklizavanja, a u tami nismo vidjeli klizko blato. U trenu mi uzelo prednji dio, bacilo me s motora tako brzo da nisam ni imao vremena da reagiram. Nabilo motor u kamen stjenu i natrag na pod sve po boku. Peter ispred mene čuo je da nešto rošta, kad je motor nabio u stjenu, pa se zaustavio i došao natrag.

Imali smo sreče, mene samo boljela ruka, malo sam skrivio bočni štender stojalo, i odpao mi feder štendera. To smo mi sanirali zasilno sa alatom koji je uvijek bio sa nama, pa smo mogli iči kuči.
Od i do tabora smo svaki dan morali još da odvozimo onih 18 kilometara strašno grozne ceste sa mnogim globokim rupama, i pastima, koja nam trošila mnogo vremena. Ta cesta koju smo prvog dana otovoreni odvozili za više od sata i bila nam je potpuno antipatična-svaki smo dan morali prvo da odvozimo tu cestu iz tabora,a na kraju osvajivanja čekpojnova u tom danu, kad si totalno iztrošen, dehidriran, premražen i mokar... pre povratka u topli tabor sa jelom- trebao si još da odvoziš onih iritantnijih 18 kilometara, kojih nikad nije bilo kraja. Zbog toga jer se tako vukla, počeli smo da jurimo štobrže mogli kruz tu cestu, samo, da nam svakog puta prođe štobrže...
Več smo se i pomalo upoznali sa nekoliko oštrim ovinaka, nekim najjačijim udarnim rupama i poglavitim pastima...pa smo jurili na svu moč. Sve je to vreme išao put uzbrdo, pa ak si htio bit brz onda je to vožnja stoječke, i zbog brda, mnogo treba da radiš i rukama, pa malo nam došla i kondicija zbog sve te vožnje te dane, i na kraju odvozili smo sa jurenjem taj iritantan odsjek več u 25 minutama, al to je bilo vožnja za slomit motor i pekuči bol u rukama do vrha, i bože nedaj da se nešto nepredviđivo... Sve da prođe štobrže.


Tako u težkim uvjetima potrošili mnogo vremena, nismo ni fotkali mnogo, ponekad u najtežim situacijama, ne čini se prikladno da fotkaš, jer je previše nevolja.
Tako mi došli u bazu, da malo poservisiramo motore, jer meni i Petru više nisu radile stražnje kočnice.
Motori na zaslužnom odmoru...


Moj je motor imao oko 3500 kilometara na števcima, ali neobično, totalno mi več pojelo sve meso na pločicama, koje su pred nekoliko dana bile skoro ko nove.


A jednako se dogodilo i na Petrovoj Africi. Ja sam imao sreče i mekaničar u bazi imao je takve pločice, pa smo promjenili. Ali Peter nije imao te sreče, pa je PAZI: vozio samo sa prednjom kočnicom preostale dane na reliju, a isto tako je vozio i sa Romunije do Slovenije, kad smo na kraju relija išli kuči. Kao što rekoh, dobar je on tekničar i kad smo jurili snagom po pjesku nizbrdo, on mi tek tako slijedio, nije mi bilo jasno kako to, pa ima samo prednju kočnicu.
No serviser nas podučio, da je ovdje blato vrlo abrazivno, i zbog teških uvjeta, mnogo blata skoz sve vreme vožnje na čeljustima, pločicama i diskovima, sve se mnogo više rabi, zbog konstantnog kontakta.

No neki nisu imali toliko sreče, ova stara Tenere je carska, ali je več dobila nekoliko vojnih rana. Rezervoar je malo poderan i vjerovatno ima za koji litar manji kapacitet


Nevolje sa srcem kod nekog drugog.

SLatke muke , prije par sati sam dosao sa voznje i sad gledam ove tvoje slike i kontam da smo mi ludi ljudi . Bravo na podvigu i jos me interesuje koliko je para prijava za ovakav reli i sa koliko ste para prosli . poz i hvala

svaka cast,i ja se isto pitak ko nikgold,koliko to zadovoljstvo kosta?

Pa ovo je nadrealno .momci,svaka cast

Prijava na event iznosi 148 €
U taj iznos uključeni su troškovi organizacije, prijave, eko taksa za vožnja prirodom i cjena za vožnju cestama u Romuniji, dobiješ i detajlne karte dijela romunije kde su čekpojntovi, karte sa koordinatama na GPS ti uploadaju u toj cjeni...
Onda su troškovi goriva za vožnju terenom, otprilike 1200 -1500 kilometara po terenu.
Troškovi nočenja, hrane, pijače.
A ne smijemo zaboravit i troškove da se dovezeš u romuniju i dodeš kuči, ta cjena zavisi od toga od kuda si i kako češ do tamo naravno.

Na oko bi se moglo reči, da sam potrošio otprilike 700-800€.
Ali ovdje su i troškovi pripreme motora (gume za teren, nabava novih lančanika, zavorne pločice, servis u taboru, troškoviu promjene guma u romuniji...)
Može se još uštediti na nočenju u kempu, da sam promjeniš gume, ako se dovezeš motorom i ne sa prikolicom i manje trošenja na alkoholu
Ali da imaš pripreman motor i malo štediš, možeš doči kroz za 500-600€.

Ovdje malo više o različitim troškovima u baznom taboru Enduromanie

Razlog vise da kupim neki motor za prasinu i prljavstinu....


NikGold da nam bude instruktor, sa Mracnim...