Tako se mi pobudili u rano jutro poslednjeg dana natjecanja.
Petru je pozlilo i povračao je tog jutra. Nekoliko dana prije neki ga pauk ubodio i natjekao mu palac na ruki. Možda je nešto takvo i pojeo, a pomalo možda i zbog pretjeranja nas samih sve te dane. Pa je tog dana trebao da odleži, jer sledeča 2 dana trebamo za povratak u sloveniju sa motorima i bit če naporno.
Tako samo ja i Tomaž išli sami, da pronađemo nekoliko bliskih čekpojnotova. Kao rekoh trebali smo se vratit do 14. sati i odati pole.
U tom danu terena nema mnogo fotki, jer zbog drugih problema nije bilo ni vremena, ponekad i neprimjerno da fotkam. Pa če to bit malo suhoparan tekst, bez fotki od događaja, al dogodilo se mnogo toga... mnogo toga i u mojoj glavi...
Navalili smo na neki bližnjji pojnt sa 4000 bodova, to je bilo pomalo i sumljivo, jer nije bilo daleko al mnogo bodova vrijedno.
Saznali smo tog dana zašto....
Tako mi zarani več jašemo naša kola i puštamo se nekamo nizbrdo ravno dole po šumi, kde je voda od kiše napravila neku bob stazu. Meni proklizilo zbog naklona i mokre zemlje i nabio u drvo. Nabio sam prednjim točkom in kormilom u drvo.
Mislio sam da je to savršetak priče, jer nalomio sam volan i savio ga, da sve po strani gleda. A da to još nije bilo dovoljno sve je bilo i labavo, pa pomalo nemoguče da vozim zahtjevnom terenom. A kad sam malo popravio volan i htio da idem dalje nizbrdo, motor neče da upali, zaskočio se start dugme. Pa smo nakon nekoliko vremena i to sredili.
Tako m,i idemo dalje i tražimo ovaj pojnt, neko napušteno selo, nešto nalik sela duhova...
GPS nam samo kaže smjer u koju zračne linije, jer unesli smo koordinat, i kaže nam i dal je to više il niže od trenutnog položaja, al smjer ponekad vara, jer možda da trebaš iči preko 2 doline, a onda tom smjeru, jer drugog puta nema, al to ne možeš znat...
Tako mi lutali nekde od 1000 metara iznad mora po brdu i šumi i ponestajalo nam prevoznog puta u najslabijem smislu. Vozili prek drveta, pomislih mnogo puta, da to nije prava smjer i da možda trebamo natrag, al znali smo ak idemo natrag kakav strašan teren nas čeka, pa smo gurali radije dalje, ....još nekioliko pola sata, kde put nestao. To je strašno utjecanje na mentalitet, potrošili otprilike jedan sat za ništa, a sada trebamoi i da se vratimo tim putem do prošlog odcjepa. Tako se mi trošili i pomalo nam i ponestajalo vode, koju inače uvijek imamo u Camelbagu, svaki po koji litar ili 2, al to u teškim uvjetima možeš potrošit u 2-3 satima.
Tako se mi vratili do ocjepa i nastavili uz brdo drugim putem...
Došli več visoko, kad nije bilo druge ili da idemo nazad, ili ravno dolje 500 metara jako nizbrdo po mekanom i mokrom kliskom terenu. Nije nam se išlo natrag odakle došli, pa riskirali da se spustimo ovim neznanim šumskim putem, po kojem smo znali da nije šansi da se vratimo nazad zbog extremnog naklona i slabog gripa. Tako se mi spustili dolje u vjeri da taj put kruz šumu nekamo vodi. Išli mi tako jedan kilometar dolje i .... kraj puta. Samo grmlje, robida, šuma... nema više puta naprijed, teren još je strmiji, pa tako nismo mnogli naprijed, a nazad nismo ni pokušali, znali smo da nije šansi da se tim putem vratimo...
Tako mi odlučili da idemo slijepo napred, pokušamo iči ravno kroz šumu pravac samo dolje, pa d aponađemu dolinu ili bilo koji put.
Tako mi potrošili još koji sat kroz grmlje, među kamenjem, srušenim drvetima, kao u đungli... dok teren nije postao tako strm, ko klif. Več smo nekoliko puta vukli motore po boku na tlima nadolje, al ovaj put mogli bi još samo da jih bacamo ko prek stjene na dolje. To je bio svršetak za nas. Nismo mogli ni napred a naravno ni nazad odakle došli. Več jedan sat smo bez vode i fizički smo totalno izcrpljeni zbog padova, vučenja motora kroz grmlje, odstranjivanja drveta na podu, kamenja... To pomalo i utjecalo na naš mentalitet. Nismo znali šta da uradimo usred ove karpatske šume, bogu iza leđa a daleko naokolo ni žive duše. Pomislih da bi pozvali da nas potraže helikopterima. Al ko če to platit.
Došli smo do točke, kad motori leže u šumi na podu, sjedimo mi na njima i totalno dehidriurani podjelimo jedino jabuko, da barem nekoliko tekučina nadomjestimo. Sa Tomažem smo pričali sve te dane u engleskom, pa je sada resnim pogledom rekao " its not about game anymore, its about life".
"Ne ide se više za igru, sada se ide za život"
Tako mi odlučili da napustimo motore i potražimo pješke neki put. Shranili si koordinate kde smo napustili motore, pa da jih poslije možemo i pronači.
TAko mi lutamo nekoliko kilometara, dok nismo pronašli neki "put" to je bila zaraščena zelenjem, i grmljem stari kolovoz, koji več desetlječa nije bio korišten i nekako i neprovozan. Ali odlučili smo ak je nekad ovim putem se nekamo došlo, treba da se i danas, barem je neprovozno, al možemo da ga sljedimo. Ali problem je bio, jer taj put je bio više uzbrdo nego naši motori, pa smo jih tako trebali rukama povuči natrag više i diagonalom do puta. Sve to na strmome terenu, pa smo tako odstranjivali grane ispod lišča i sve ostale prepreka, da nam barem malo lakjšije izvuč motore iz tog sranja u koje se uvukli.
Tako mi išli po motore i izvukli i na taj zarašten put, i nakon kojeg sata muke došli nizbrdo do nekog slabog puta, koji nam se činio ljepši od sviha autoputa koje smo ikad vidjeli. Presretni da smo pronašli izlaz mi se zagrlili. BIla je to i muka motorima sa puzanjem po šumi, na KTMu se počelo sve pregrivat, palile se plastike, gume, i dimilo se oko motora, u zadnje vreme došli na neki put, kad smo mogli zajšit motore i vozit se napred, da se motori ohade, pabarem kroz rupe i vodu, samo da se spasili.
Po svem tem mi potrošili 3 sata za nekoliko od 3 kilometara kalvarije. I vratili se u logor u poslednje vreme za odaju pola sa skupljenim čekpojnovima.
Al ovaj poslednji stvarno je selo duhova, ko da ga nema... nismo ga pronašli ni uz sve te muke.
Tako došla večer poslednji borci se skupili. Saznali smo da je još jedna ekipa morala prevremeno kuči, zbog nesreče ozljeđa. Šta bilo točno nismo saznali, al rekli su da ozljeđa glave. Nadam se da je sa dečkima sve u redu.
Poslednje večeri na podjelenju:
Kad mi tamo došli nismo se ni nadali na neki uspjeh, došli mi tamo za dušu, da vozimo i uživamo u prirodi. A sa tim našim motorima nismo se ni smatrali, da imamo neke šanse za dobar rezultat. Al iznenadili se mi kad nas pozovu i mi smo tim teškim kravama uspjeli i osvojit treče mjesto na Enduromaniji. To je bilo za nas strašno iznenađenje i bili smo dobro razpoloženi te večeri i zabavili se. Prvo mjesto odnjeli su Poljaci- POLAND Mountain Riders, koji su jedan put več bili na tim natjecanju, pa su imali nekoliko prednosti poznavanja terena i lakšeg pronađivanja čekpojnova, al dečki i znaju da voze, imaju i kondiciju, jer osvojili su mnogo više bodova od svih drugih.
Tako još danas kad ovo pišem, krasi mi sobu ovaj pokalčič za treče mjesto, koji mi je uspomjena na sve te male slatke događaje, koje mi se vračaju u uspeomenu, pa mi je i zbog toga radostno, da vam sve to pišem, da i ja nikad ne zaboravim ovu nadrealnu avanturu koju smo doživjeli u tjednu dana na Enduromaniji.
jer stvarno je podvig osvojiti 3. mjesto sa motorima koje ste vi vozili . poz