Budim se ujtru u pet ... Nema veze, pakovanje, sjedam na motocikl i u dvadeset do šest već sam na putu. Jutarnja svježina se najviše osjeća kroz Konavle, a ja optimistično krenuo bez zimskih umetaka u opremi. Dubrovnik, Makrska, Split đe stajem da dolijem gorivo, ali na satu još nema jedanest i rano mi je da se zaustavljam te odlučujem da ipak prvi dan produžim do Opatije. Pauzu pravim u Vodicama da se popije kafa, sok i nešto prezalogaji.
Nastavljam dalje, uglavnom dosadnim i punim putem do Masliničkog mosta, a onda ... Onda je naišla deonica koja je sada pri samom vrhu liste za najbolje puteve za vožnju motocikla. Jednostavno, krivine su sa savršenim radijusom, a na istima je asvalt sa puno gripa, uz to put je pregledan, nema puno saobraćaja i prolazi kroz pustaru ... Dosta zatvorenih krivina gdje moj jednocilindrični motocikl dolazi do punog izražaja. Blesavi osmjeh mi ne silazi sa lica, osim kada se previše zaigram po, ipak, meni nepoznatom putu, pa me na izlazu iz poneke krivine iznenadi kamper koji mili jer njihovi vlasnici uživaju u pogledu. U svakom slučaju, ta dionica od Masliničkog mosta do Karlobaga mi je ostala kao najlepše provoženi kilometri na ovom điru.
U Karlobagu stajem da dolijem gorivo i sa jednim kolegom motociklistom pričam o odvezenoj dionici, a on mi kaže da je u nastavku put još bolji. Da, isto savršenstvo, samo su krivine otvorenije pa više do izražaja dolaze višecilindrični motocikli, no, zašto bi me to omelo u uživanju. U Opatiji sam oko pet sati popodne.
Večeram, i tražim Igora koji se nalazi u Ičićima u neposrednoj blizini Opatije.
Nalazim se sa Igorom i ostatkom ekipe. I ovaj put su se pokazali kao odlićni domaćini. Planiraju da sjutra popodne idu do Slovenije jer moto klub ,,Brda'' organizuje skup. Odgovara. Sjutra počinje kiša pada, zahlađenje, a po po prognozi vremena neki vrhovi su se zabjelili.
Igor izdvaja vrijeme da mi pokaže Opatiju i okolinu, vozimo se i čuvenim opatijskim krugom na kojem su se nekad odigravale moto trke.
Poslije toga krećemo za Sloveniju ...
). Naime šuplja cijev je zavarena i tako se treba zakucati ekser u panj
.
Da, to je taj zvuk koji sam zanemrio na auto-putu, mada je već i bilo vrijeme da se zameni lanac (ima preko 30.000 km, a sve na jednom cilindru). Zaustavljam se na uzbrdici, malo nezgodno bez centralnog nogara da se pristupi popravci. Alat koji imam kod sebe nije baš najbolji, ali posjedujem sve što je potrebno. Ipak, ne mogu sam, a i lakše bi bilo da imam bolji ključ 26. Zaustavljam vozilo koje ide u susret. Mitsubishi L200 sive boje i PG tablica. Izlaze trojica cikotića, pomažu mi, i za 15 min. motocikl je spreman za put. Dok smo popravili motocikl kiša je počela opet da pada. Nastavljam put, ali se ovog puta odlučujem da prekršim osnovno motociklističko pravilo (nikada ne idi najkraćim putem) i idem na Foču, Šćepan Polje, Plužine (gdje kiša staje. Uspjevam da uz Pivu prebrojim 54 tunela na dionici od 16 kilometara), Nikšić, Podgorica, Cetinje i stigoh kući u Budvu. Prešao sam oko 2.000 km. Svaki cent dat za opremu vredi, u to sam se uvjerio najviše kroz Bosnu i Hercegovinu. Godišnji još nije gotov, ali drugi dio nije interesatan za ovaj forum jer sam sio u auto i napravio još 1.700 km. Na karti ispod sam plavom bojom nacrtao kuda sam se otprilike kretao.
