Pomaže Bog!

[In_Utero]

Gledah na YouTube ove naše momke fudbalere...a i đevojke rukometašice...pa mi pade na pamet da ovo postavim, pa ko voli nek uživa

[In_Utero]

Глад и силна војска Омер Паше
црногорског Књаза примораше
да примирје са Турцима склопи,
ради општег мира у Јевропи.

Кад Књаз ово потписа и среди,
у нахије спреми и нареди
да кој неби пушку опалио,
и примирје ово покварио.

Сердар Шћепан није знао за то,
те прекрши наређење дато
оде с четом низ Херцеговину,
*те под тврду Голију планину
на вратима од дуге крваве*
двије турске посијече главе,
и по своме обичају старом
из Дуге се врати са шићаром
и у село стиже Марковину,
танкој кули низ Гарач планину.

Кад је за то Књаз Данило чуо,
као муња небеска плануо
не могаше бијес да савлада,
но дозива Ђукановић Рада,
"Узми Раде перјаника 7
или ми се не враћ'те ни један,
и у току данашњега дана
пронађи ми Сердара Шћепана,
због кршења уговора мира,
од два суда један нека бира.

Или нека на Цетиње дође
или нека Мушовићу пође
па нека му у Никшићу суде,
рад његове самовоље луде
ако не шће тебе послушати,
на мјесту га мораш мушкетати."

А кад стиже Марковини Раде,
и наредбу Књажеву предаде
Сердар стао не зна шта да ради,
наредба га ова изненади
па не зна на коју ће страну,
или Књазу или Капетану
зна нарав је Књажева пријека,
ту сигурна погибија чека
и то од свог Богом побратима,
и одлучи да иде Турцима
да га братска не убије рука,
Турци су се намучили мука
гонећи га да му главу смакну,
и на бедем никшићки истакну,
сам ће им је данас однијети,
једном ће се свакако мријети
и на свога помамног дорина,
пређе преко тврдијех планина
па кад градским бедемима приђе,
и стража га из шанаца виђе
прво Сердар оружје одложи,
и долазак његов образложи
па је онда замолио стражу,
да све Бегу Мушовићу кажу,
да је дошо да му суде Турци,
сад се нађе Мушовић на муци
јер овоме надао се није,
али сазва Турке виђеније
на својему бијеломе хару,
да пресуду донесу Сердару.

Но кад Шћепан међу Турке бану,
он поносно приђе Капетану:
"Капетане од Никшића града,
доста сам ти задавао јада
доста сам то заплакао була,
и тврдијех разрушио кула,
ево главе са Сердара жива,
дар који се ником не дарива.

Одавно је тражиш Мушовићу,
да закитиш бедем у Никшићу!"

Дрскост ова изненади Турке,
на сабље им полећеше руке,
чекали су молбу и кајање и
његово понизно клањање.
Бег Мушовић корити га поче,
"Mало лакше мрки Црогорче,
није ово Дуга ни Голија,
већ суд турских праведних судија
што пресуду треба да донесу,
самовољи твојој и бијесу."

Џидић Хасан устаде и рече,
"Jа предлажем да се посијече,
сам је себе на смрт осудио,
суд му није ни потребан био."
Oнда рече Мустај Беговићу,
"Jа предлажем Беже Мушовићу
да се сердар на колац набије,
и пресуда изврши што прије."
Онда вели Париповић беже,
"Hас освета и крв братска веже,
да овога нашега крвника
и великог дрског разбојника,
на најтеже ударимо муке,
пошто смо га скучили у руке,
он је двадес' посјеко Турака,
најбољијех Никшићких јунака
многе буле у црно завио,
на хиљаде брава одјавио
није дао из града изаћи,
па да би се одужили браћи
нешто теже од смрти изнаћи,
те сердара црногорског смаћи."

Аџиманић Беже проговара,
"Aман Турци дајте ми Сердара,
два ми брата у Дугу посјече,
а онда се пред књазом зарече
да ће главу и моју да скине,
па тако ви Меке и Медине,
и тако ви у Стамболу цара,
поклонте ми Шћепана сердара,
да га мучим да срце насладим,
док му живот на муке извадим."
Аџајлија Перизовић стари
сабираше изложене ствари
има старцу стотину година,
зна га добро Мека и Медина
састајо се с Никцом од Ровина,
носи рану с` крвавијех Круса
бранио је Цариград од Руса,
три је пута био код Султана
па се старац диже са дивана
"Турци браћо, мојега ми дина
ви немате људскијех врлина
ни јуначке части ни поштења
зар то није за Цара увреда
ако главу смакнемо Шћепану
помрачисмо славу капетану
и зато ће сва Јевропа знати
зар се смије тако поступати,
свезана је лако погубити
а још лакше образ изгубити
но освета братска кад вас мучи
што се који од вас не одлучи
да Сердара под оружјем срете,
јер јунаци јуначки се свете
или што га на мегдан не тражи
разјарено срце да ублажи.
сердар тако поступао није
са Турцима рука свезаније'
ћерка моја у Гацко удата
сердару је Шћепану предата
Када су је Црногорци били
у злогласној Дуги заробили
сердар Шћепан у Дугу крваву
чувао је као своју главу
да је неко мрко не погледа
док на Крстац Звиздићу је преда
тако људи и јунаци чине,
то су праве људске величине!

Да је Шћепан за примирје знао
и за ријеч Књаз коју је дао
не би данас на суд турски био
нит би књазу ријеч погазио
ово није катил ил зликовац
већ поштени један Црногорац,
који живот и слободу брани
а ви данас Турци Никшићани
мислили сте да стекнете славу
кад смакнете сердареву главу
коју сабља ни пушка не штити
смије ли се који усудити
да на мегдан позове сердара
доље испод Мушовића хана
у просуству овог славног суда
и с тим нек се заврши пресуда."

Погледаше преда се бегови
предлог им се не допаде ови
па кад мучна тишина завлада
док подоцкан капетан од града
прошета се по бијелом Хану
затим приђе Шћепану сердару:
"Jа у име правде и Алаха
и у име Никшићких Турака
поклањам ти живот каурине
без дана се суђеног не гине
а коме се од бегова крива
што те пуштам из Никшића жива
нек те сјутра нађе и посјече."
Oнда Шћепан Радојевић рече:
"капетане ти ме пушташ жива
а сви Турци сматрају ме крива
и тебе ће сјутра окривити
кад ти стану гласи долазити
да је сердар Шћепан с хајдуцима
ударио Никшићким Турцима
па се немој после покајати
примирје ће кратко потрајати."

Капетан му потврду написа,
па удари печат и потписа
а коња му и оружје врати
и стража га из града испрати
до високог Будоша планине.
Но што мрки Црногорци чине
од како су чули за сердара
и поступак Књаза господара
сва се Црна узбунила Гора
сердар Шћепан осветит се мора
на муку се нађе књаз Данило
покаја се но је касно било,
Црногорци пргави и љути
с Турцима ће кавгу заметнути.

Но кад Шћепан стиже на дорину
у малено село Марковину
проломи се плотун из пушака
а запјева Сердарева мајка,
гласнуше се Гарча чобани
при врх брда на сјеверној страни
џефердаре танке опалише
и веселу вијест објавише
у сва села Катунске нахије
Сердар Шћепан да погубљен није.



Ево и текста

[ramaro]

Sjajno! Ovo je, uz "Smrt popa Mila Jovovića", vjerovatno jedno od najpoznatijih i najpopularnijih djela naše epske poezije. Sto puta sam je čuo ili pročitao i znam je napamet, a opet me svaki put prođe jeza od ovih stihova.

[poka]

odlično!